U uto­rak, 12. apri­la 1945. go­di­ne, dok su se je­di­ni­ce ta­da već moć­ne Ju­go­slo­ven­ske na­rod­ne ar­mi­je, ko­ja je bro­ja­la vi­še od 800.000 bo­ra­ca, pri­pre­ma­le da kre­nu u pro­boj na Srem­skom fron­tu i te­ško ra­nje­noj na­ci­stič­koj ne­ma­ni i nje­nim slu­ga­ma za­da­ju za­vr­šni uda­rac, ge­ne­ra­lu Bran­ku Ob­ra­do­vi­ću, tri­de­set­če­tvo­ro­go­di­šnjem ko­man­dan­tu ar­ti­lje­ri­je, sti­gla je de­pe­ša da hit­no do­đe u Be­o­grad i ja­vi se lič­no vr­hov­nom ko­man­dan­tu, mar­ša­lu Ti­tu.
Već sju­tra­dan, ovaj uvi­jek ve­se­li i raz­dra­ga­ni Plje­vljak ra­por­ti­rao je vr­hov­nom ko­man­dan­tu ka­ko par­ti­zan­ske je­di­ni­ce ne­za­dr­ži­vo na­pre­du­ju ka Za­gre­bu i su­sto­pi­ce go­ne de­mo­ra­li­sa­nog oku­pa­to­ra ko­ji se pa­nič­no po­vla­či i pru­ža sve sla­bi­ji ot­por.
– Ge­ne­ra­le – pre­ki­nuo ga je u jed­nom tre­nut­ku Ti­to, vid­no za­do­vo­ljan po­volj­nim vi­je­sti­ma sa fron­ta – mi smo od­lu­či­li da 1. ma­ja ov­dje u Be­o­gra­du na­pra­vi­mo po­bjed­nič­ku voj­nu pa­ra­du i ja sam oda­brao te­be da or­ga­ni­zu­ješ i ko­man­du­ješ tom pa­ra­dom.
Dok je, šo­ki­ran i zbu­njen, slu­šao krat­ka Ti­to­va uput­stva, Ob­ra­do­vić je po­ku­ša­vao da od­go­net­ne ot­kud to da baš nje­mu pri­pad­ne ta­kva po­čast. Sve je shva­tio i ra­zu­mio kad mu je Ti­to, uz osmi­jeh, na kra­ju re­kao:
– I ne za­bo­ra­vi: na bi­je­lom ko­nju!
Dok je pre­sre­ćan, ali i za­bri­nut zbog ve­li­ke od­go­vor­no­sti ko­ja mu je od­jed­nom pa­la na ple­ći, žu­rio u štab za pri­pre­mu pa­ra­de, Ob­ra­do­vić se sje­ćao pa­kla Su­tje­ske, onih stra­šnih jun­skih da­na 1943. ka­da su se par­ti­zan­ske sna­ge su­o­či­le sa de­se­to­stru­ko broj­ni­jim i u sva­kom po­gle­du, iz­u­zev u bor­be­nom mo­ra­lu, ja­čim ne­pri­ja­te­ljem, kad je iz­gle­da­lo da ne­ma spa­sa i iz­la­za...
Ta ve­dra, mje­seč­na noć iz­me­đu 6. i 7. ju­na bi­la je od­re­đe­na da Ob­ra­do­vi­ćev ar­ti­lje­rij­ski di­vi­zi­jon pre­đe pre­ko na­bu­ja­le Su­tje­ske i kre­ne u pro­boj ne­pri­ja­telj­skog obru­ča. Dok su če­ka­li sig­nal za po­kret, Bran­ko Ob­ra­do­vić je od­jed­nom uzeo jed­nu sta­ru gi­ta­ru ko­ju su nje­go­vi ha­u­bi­ča­ri ne­gdje na­šli i vu­kli je sa so­bom iz bor­be u bor­bu. Noć, le­de­nu od stra­ha i ne­iz­vje­snog iš­če­ki­va­nja, za­pa­rao je ta­na­ni zvuk ži­ca, a on­da i po­zna­ti glas omi­lje­nog ko­man­dan­ta ko­ji je za­pje­vao: „Te­sno mi ga skro­ji na­ne, al` mi le­po sto­ji...”
Iz­mu­če­ni bor­ci su se pre­nu­li, ne­ki su ne­go­do­va­li iz stra­ha da bi to mo­glo pri­vu­ći pa­žnju ne­pri­ja­te­lja i ot­kri­ti po­lo­žaj, a iz ve­li­ke gru­pe ra­nje­ni­ka ko­ji su u bli­zi­ni iš­če­ki­va­li da i njih dru­go­vi pre­ne­su pre­ko ću­dlji­ve ri­je­ke, za­čuo se sla­ba­šni glas ne­kog te­ško ra­nje­nog Dal­ma­tin­ca Ma­ta: „Pi­vaj, dru­že, pi­vaj, da uz pi­smu umrem...”
Ob­ra­do­vić, ko­ji je voj­nič­ku ka­ri­je­ru za­po­čeo u Si­nju kao mla­di ar­ti­lje­rij­ski pot­po­ruč­nik, tri­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, od­jed­nom je za­pje­vao ne­ku dal­ma­tin­sku ari­ju... Sa­bor­ci, ko­ji su pre­ži­vje­li dra­mu Su­tje­ske i ote­li od za­bo­ra­va te tre­nut­ke, za­bo­ra­vi­li su da li je Bran­ko već bio do­vr­šio tu pje­smu kad je ne­ko od ra­nje­ni­ka ko­ji su le­ža­li po­red Ma­ta, ti­ho ja­vio: „Umri­je dru­g Ma­te...”
Za­ću­ta­la je Bran­ko­va gi­ta­ra, a on se sklo­nio u stra­nu da mu bor­ci pre­ma mje­se­či­ni ne vi­de su­ze. Ne­du­go po­tom, čuo je ka­ko se ne­ko­li­ko bo­ra­ca, nje­go­vih ha­u­bi­ča­ra, šću­ću­re­nih pod sta­rom gra­na­tom omo­ri­kom, pre­pi­ru oko bez­iz­la­zno­sti si­tu­a­ci­je u ko­joj su se na­šli i zlo­kob­ne, po­ra­ža­va­ju­će slut­nje da iz ne­pri­ja­telj­skog obru­ča ni­ko živ ne mo­že uma­ći, da će im Su­tje­ska svi­ma bi­ti grob­ni­ca. Naj­gr­la­ti­ji je bio Sti­pe, sta­ri Dal­ma­ti­nac.
Bran­ko im se, ka­ko će to li­je­po opi­sa­ti u knji­zi svo­jih sje­ća­nja „U bli­zi­ni Ti­ta”, ob­ja­vlje­noj tri i po de­ce­ni­je ka­sni­je, neo­pa­že­no pri­ma­kao, uzeo jed­nu su­vu pa­li­cu i pre­ma mje­se­če­vom zra­ku ko­ji se pro­bi­jao kroz gra­ne, na ze­mlji na­cr­tao je­dan kva­drat:
– Vi­diš li, moj Sti­pe, ovo je ve­li­ki trg u Be­o­gra­du, ko­ji se zo­ve Te­ra­zi­je...
– Pa, šta ćeš ka` re­ći? – upi­tao Dal­ma­ti­nac.
– A, vi­diš li moj Sti­pe­ta, ovaj kru­žić ov­dje? To ti je drug Ti­to na ko­nju. Ra­zu­miš li, so­ko­le moj? A ovo ov­di, to sam ti ja, na bi­lom ko­nju. Sti­pe moj... ja­ka­ko, na bi­lom ko­nju! Ko­man­dant pr­ve pa­ra­de u oslo­bo­đe­nom Be­o­gra­du! Ra­zu­miš li sad?
Sti­pe se ma­lo us­pra­vio, raz­vu­kao usta i gla­sno se na­smi­jao:
– Ja lu­da čo­vi­ka, go­spe mi... Je­si lud, dru­že ko­man­dan­te... A ja ti do ju­tra vi­dim grob, ra­sje­čen gra­na­tom... Go­to­vi smo i ti i ja...
Ni­kad se ni­je sa­zna­lo ka­ko je ovaj raz­go­vor do­pro do Ti­ta, ko­ji je upam­tio taj fa­na­tič­ni op­ti­mi­zam Bran­ka Ob­ra­do­vi­ća i od­lu­čio da mu is­pu­ni san, da ga na­gra­di po­ča­šću ko­man­dan­ta pr­ve pa­ra­de u slo­bod­nom Be­o­gra­du, da mu is­pu­ni obe­ća­nje ko­je je dao po­su­sta­lom sa­bor­cu na Su­tje­sci i za­i­sta na če­lu pa­ra­de u slo­bod­nom Be­o­gra­du, pro­ja­še Te­ra­zi­ja­ma na bi­je­lom ko­nju. Sta­ri Dal­ma­ti­nac Sti­pe, na­ža­lost, ni­je do­če­kao ni slo­bo­du ni tu pa­ra­du – vječ­no je ostao na Su­tje­sci, po­gi­nuo je u do­li­ni rje­či­ce Hr­čav­ke dan ili dva po­sli­je tog neo­bič­nog raz­go­vo­ra sa ko­man­dan­tom Ob­ra­do­vi­ćem.Bu­do SI­MO­NO­VIĆ


Svi­je­tla bi­o­gra­fi­ja

Kao ar­ti­lje­rij­ski ofi­cir, Bran­ko Ob­ra­do­vić je sve do Dru­gog svjet­skog ra­ta slu­žbo­vao u Dal­ma­ci­ji, a rat je do­če­kao u či­nu ka­pe­ta­na. Bio je no­si­lac Par­ti­zan­ske spo­me­ni­ce 1941. go­di­ne. To­kom ra­ta je po­stao pr­vi ko­man­dant Ha­u­bič­kog di­vi­zi­o­na Vr­hov­nog šta­ba, a po­tom i ko­man­dant ar­ti­lje­je Ju­go­slo­ven­ske na­rod­ne ar­mi­je. U čin ge­ne­ra­la je pro­iz­ve­den 1944. go­di­ne, a do­bio je go­to­vo sva ta­da­šnja, naj­ve­ća po­sli­je­rat­na voj­na i ci­vil­na od­lič­ja i pri­zna­nja.


Po­ro­dič­na tra­ge­di­ja

Ge­ne­ral Bran­ko Ob­ra­do­vić, ju­na­či­na i ve­se­ljak, ne­po­pra­vlji­vi op­ti­mi­sta, ko­ji ni u naj­kri­tič­ni­jim tre­nu­ci­ma NOB-a ni­je gu­bio na­du u si­gur­nu po­bje­du, sve do oslo­bo­đe­nja ni­je znao za stra­šnu tra­ge­di­ju svo­je po­ro­di­ce u Plje­vlji­ma – da mu je brat Mi­o­drag Mi­mo, kao ko­man­dant čet­nič­ke žan­dar­me­ri­je ne­stao u vi­ho­ru za­vr­šnih rat­nih ope­ra­ci­ja, a se­stra –je­di­ni­ca Ne­ven­ka stri­je­lja­na od stra­ne Nje­ma­ca kao sa­rad­nik na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog po­kre­ta. Kad je sve to sa­znao, Bran­ko ni­ka­da vi­še, sve do smr­ti 1983. go­di­ne, ni­je do­šao u rod­na Plje­vlja.


Mu­ke sa ber­be­ri­ma

Sje­ća­ju­ći se te pa­ra­de, Bran­ko Ob­ra­do­vić je ka­sni­je če­sto pri­čao sa ka­kvim se sve pro­ble­mi­ma ta­da su­o­čio. Va­lja­lo je za pa­ra­du pri­pre­mi­ti go­to­vo 14.000 bo­ra­ca, ko­ji ni­je­su ima­li ni če­sti­te odje­će – ve­ći­na je bi­la u opan­ci­ma u ko­ji­ma su pro­pje­ša­či­li rat­nu sta­zu. Da se i ne go­vo­ri o uvje­žba­va­nju pa­rad­nog ko­ra­ka, oruž­ju i opre­mi. Je­dan od ve­li­kih pro­ble­ma je bi­lo i to ka­ko obez­bi­je­di­ti to­li­ko ber­be­ra ko­ji će to­li­ko uče­sni­ka pa­ra­de pod­ši­ša­ti i obri­ja­ti.


Po­ča­sna palj­ba bo­je­vom mu­ni­ci­jom

Ka­ko u tom tre­nut­ku ni­je bi­lo ta­ko­zva­ne škol­ske mu­ni­ci­je, po­ča­snu palj­bu, čak i iz ar­ti­lje­rij­skih oruž­ja, va­lja­lo je or­ga­ni­zo­va­ti i oba­vi­ti bo­je­vom mu­ni­ci­jom. Uz to, ka­ko je rat još bije­snio, va­lja­lo je bor­be­no osi­gu­ra­ti i grad i go­le­mu pa­rad­nu ko­lo­nu ko­ja se pro­te­za­la čak od Bo­leč ka­fa­ne na Sme­de­rev­skom pu­tu do cen­tra Be­o­gra­da, do Te­ra­zi­ja. Be­o­grad su za­to nad­li­je­ta­le par­ti­zan­ske eska­dri­le ko­je su oda­tle sa to­va­ri­ma bom­bi pro­du­ža­va­le na Srem­ski front i iz­ru­či­va­le ih na nje­mač­ke po­lo­ža­je. A već sju­tra­dan su i mno­gi uče­sni­ci te pa­ra­de oti­šli na Srem­ski front, u va­tru tog za­vr­šnog ob­ra­ču­na sa oku­pa­to­rom iz ko­jeg se mno­gi, na­ža­lost, ni­je­su ni vra­ti­li, ni­ti do­če­ka­li slo­bo­du.